Ispod prstiju, izmedju redova

Postoje trenuci koji nemaju zvuk. Niti jasnu boju. Samo mir. To su oni trenuci kada tišina postane najglasnija, a svet, makar na kratko, stane.

Dan kao i svaki drugi. Mama sedi na krevetu, udobno nameštena, okružena jastucima kao malom tvrdjavom. Televizor se tiho čuje u uglu, ali ga ona ne gleda. Nešto drugo joj je bitnije. Pogled joj je utopljen u šemu koju drži u rukama. Kafa se već ohladila, ali je ona pije i dalje, polako, kao da sveko malo traži onaj prvi topli gutljaj koji je odavno prošao. Smeška se sama sebi, a ja je posmatram, ne želeći da prekinem taj trenutak.

Tišina je nije prazna i nije teška. Gledam je tako i najzad pitam: "A šta radiš?"

Okrene glavu, blago se nasmeje i kaže: "Heklam." I nastavi sa radom kao da je sve već rečeno. Radoznalost mi ne da mira. "Ne može to tako", mislim u sebi. "Hoću i ja." Želim biti deo tog sveta koji miriše na kafu, koji treperi izmedju napola ispijenih šoljica i nedovršenih miljea. "Kafa nije za devojčice, porašće ti rep", začikavala me je mama glumeći strogoću. Začikavala me i učila me. Ništa joj nije bilo teško.

U početku su to bili mali radovi: najduža pletenica na svetu, koja se motala oko mojih prstiju kao živa stvar, pa onda pletenica za poentlas, neugledna i nepravilna, ali moja. O, kako me je mati samo ohrabrivala!

Vremenom su ti nestrpljivi pokreti postali sigurniji. Izmedju redova heklanih koncem, utkala sam mnogo više od šara- utkala sam miris jutarnje kafe, toplinu majčinog osmeha i tišinu koja ume da bude najlepša muzika.

A ti? Šta voliš da stvaraš rukama dok piješ kafu? Podeli u komentarima svoje najdraže uzorke, tehnike ili još bolje- fotografiju svog poslednjeg projekta. Heklanje je lepše kad se deli- hoću da čujem tvoju priču!