U srcu svakog doma, u dušama svakog od nas, postoje predmeti koji nose priče. Neki su od drveta, neki od metala, ali oni najstariji, oni koji su svedoci vekova, često su od kamena. Kamen koji pamti – to nije samo metafora, već izraz koji nas podseća na lepotu starosti, na vrednost onoga što opstaje. On je nemi svedok vremena. Pod njegovom čvrstom površinom kriju se koraci predaka, smeh dece i tišina tuge. Svaka neravnina, svaka pukotina, može biti ožiljak od neke davne oluje ili nežnog oblika ruke koja ga je oblikovala.

Ima neko među vama ko ovaj tekst ne mora da čita, već zna o čemu se radi čim pročita naslov. objasniću vam, bar onoliko koliko je to moguće. Da li imate nekoga ko vas je uvek u stopu pratio dok ste bili mali? Nekoga ko vam opljačka ormar? Nekoga ko će vam uzeti i poslednji par belih čarapa? Čestitam, verovatno imate sestru. 

Zar život ne izgleda kao velika, šarena slagalica? Delovi su rasuti svuda okolo- neki lako vidljivi i odmah znamo gde im je mesto, a ostali nas zbunjuju kao da nisu deo te iste slagalice. Medjutim, oni samo strpljivo čekaju na svoj red. Kao i kod pravog sklapanja puzli, potrebno nam je strpljenje, vreme i neretko dobar ugao gledanja. A nekad je potrebno samo malo svetla da bolje vidimo.

Boli me mozak. Znam, znam, apsurdno je. Mozak nema nervne završetke, ali sigurna sam da nisam jedina koja je bar jednom u životu izustila baš tu rečenicu: "Boli me mozak!" Ne zbog migrene ili napetosti, već zbog nečeg mnogo dubljeg, nečeg što se tiče našeg unutrašnjeg sveta.

U ovom brzom, haotičnom svetu,  gde se obaveze nižu jedna za drugom poput lančane reakcije, gde se svaki novi dan čini kao repriza prethodnog vrlo je lako izgubiti se. Lako je izgubiti nit koja nas povezuje sa onim što zaista jesmo, sa onim što našu dušu ispunjava radošću i daje joj krila.

Postoji nešto magično u tim prvim trenucima dana. Probudim se polako, negde izmedju sna i jave. Još ne otvaram oči do kraja- telo mi zna put. Noga pronalazi papuče, ruka se proteže prema zidu, koraci me vode pravo u kuhinju. A onda, dolazi ona- prva jutarnja kafa. To nije samo napitak, već ritual, mala ceremonija koja označava početak novog dana. Za mene je ona pravo "crno zlato" jutra.

Postoje trenuci koji nemaju zvuk. Niti jasnu boju. Samo mir. To su oni trenuci kada tišina postane najglasnija, a svet, makar na kratko, stane.