Postoje naslovi koji u našim bibliotekama ne skupljaju prašinu, ali ne zato što su stalno u rukama, već zato što ih tretiramo sa nekom vrstom strahopoštovanja. Na mom počasnom mestu stoji „Kletva Kainova“ Aleksandra Tešića. To je knjiga koju otvaram polako, čuvajući je kao najvredniju tajnu, svesna da svaki put kada zakoračim u njene redove, izlazim iz njih sa drugačijim pogledom na svet oko sebe.

Zamisli na trenutak...

Ponekad jedno pitanje može da bude teže od svih odgovora.

Kažu da reči imaju moć. Da mogu da uteše, ohrabre i promene dan.

Ako postoji rečenica koja obeležava naše dane, to je ona. Kratka, uporna i nezaustavljiva: „A štooo?“ Ponekad dođe usred doručka, ponekad dok vezujemo pertle, a najčešće onda kada se meni nekuda žuri. Ranije sam na to gledala kao na beskrajnu dečju radoznalost, ali sada, dok je posmatram kako raste, shvatam – to nije samo pitanje. To je njena mapa kojom se snalazi u ovom ogromnom svetu.

Moja kćerka je jednog dana iz vrtića donela sliku sneška koju je sa puno pažnje obojila. Kao što mi roditelji obično radimo, zakačila sam je na zid. Za mene je to bio samo mali gest da joj pokažem koliko cenim njen trud — sve dok nisam videla koliko je taj trenutak značio njoj.

U svakoj porodici postoji neko ko pamti više nego što se vidi. Neko ko ne zapisuje istoriju, ali je nosi u glasu. U našoj porodici, to je bila baka.

Nisi više tu. Ne čujem tvoje korake, ne čujem kako mi govoriš „evo medjeda“, onako toplo, s osmehom. Ne čujem zveckanje šoljice u kojoj si svako jutro pio kafu. Sve je utihnulo. Kuća je ista, a opet drugačija. Nana je tu, zidovi stoje, ali u njima nedostaje tvoj glas. Dani prolaze, ali bez tebe nemaju isti ritam. 

U srcu svakog doma, u dušama svakog od nas, postoje predmeti koji nose priče. Neki su od drveta, neki od metala, ali oni najstariji, oni koji su svedoci vekova, često su od kamena. Kamen koji pamti – to nije samo metafora, već izraz koji nas podseća na lepotu starosti, na vrednost onoga što opstaje. On je nemi svedok vremena. Pod njegovom čvrstom površinom kriju se koraci predaka, smeh dece i tišina tuge. Svaka neravnina, svaka pukotina, može biti ožiljak od neke davne oluje ili nežnog oblika ruke koja ga je oblikovala.

Ima neko među vama ko ovaj tekst ne mora da čita, već zna o čemu se radi čim pročita naslov. objasniću vam, bar onoliko koliko je to moguće. Da li imate nekoga ko vas je uvek u stopu pratio dok ste bili mali? Nekoga ko vam opljačka ormar? Nekoga ko će vam uzeti i poslednji par belih čarapa? Čestitam, verovatno imate sestru. 

Zar život ne izgleda kao velika, šarena slagalica? Delovi su rasuti svuda okolo- neki lako vidljivi i odmah znamo gde im je mesto, a ostali nas zbunjuju kao da nisu deo te iste slagalice. Medjutim, oni samo strpljivo čekaju na svoj red. Kao i kod pravog sklapanja puzli, potrebno nam je strpljenje, vreme i neretko dobar ugao gledanja. A nekad je potrebno samo malo svetla da bolje vidimo.

Boli me mozak. Znam, znam, apsurdno je. Mozak nema nervne završetke, ali sigurna sam da nisam jedina koja je bar jednom u životu izustila baš tu rečenicu: "Boli me mozak!" Ne zbog migrene ili napetosti, već zbog nečeg mnogo dubljeg, nečeg što se tiče našeg unutrašnjeg sveta.