Moja kćerka je jednog dana iz vrtića donela sliku sneška koju je sa puno pažnje obojila. Kao što mi roditelji obično radimo, zakačila sam je na zid. Za mene je to bio samo mali gest da joj pokažem koliko cenim njen trud — sve dok nisam videla koliko je taj trenutak značio njoj.
Bila sam ponosna. Naravno da jesam. To je onaj instinktivni, majčinski ponos koji dođe kao talas – iz stomaka pravo u grlo. Htela sam svima da pokažem taj crtež. Da ga zalepim na frižider, na vrata, na internet, na Mesec ako treba.
I ranije je ona slušala naše pohvale; zna koliko smo ponosni na njen trud, na svaku novu veštinu, pa čak i na ona njena beskrajna pitanja i ono čuveno: „A štooo?“ koje odzvanja kućom svaki dan.
Ali ovog puta, nešto je bilo drugačije.
Videla sam njen pogled. Stajala je ispred papira, posmatrala svog sneška i smeškala se onako tiho, za sebe. U tom pogledu nije bilo pitanja: „Je l’ lepo?“
Nije tražila potvrdu.
Nije tražila aplauz.
Samo je znala.
Moj ponos je očekivan, on dolazi automatski. Ali njen? Njen je tek u nastajanju i on je zapravo najvažniji. To je ona mala, krhka ciglica samopouzdanja koja se prvi put slaže na pravo mesto. To je onaj tihi, unutrašnji glas koji govori:
„Ja to mogu.“
„Sviđa mi se to što sam uradila.“
Sneško je i dalje zalepljen na zidu. Ali meni on nije samo običan crtež. On je spomenik trenutku u kojem sam videla kako ona raste iznutra.
Ako me pitate šta mi je bilo najlepše tog dana – nije to bio papir, ni boje, pa čak ni moj majčinski ponos.
Najlepše je bilo to što sam u njenim očima videla da je ponosna na samu sebe. A to je, na kraju dana, važnije od svake pohvale koju mi možemo da joj uputimo.🤍
Add comment
Comments