Puzla života

Zar život ne izgleda kao velika, šarena slagalica? Delovi su rasuti svuda okolo- neki lako vidljivi i odmah znamo gde im je mesto, a ostali nas zbunjuju kao da nisu deo te iste slagalice. Medjutim, oni samo strpljivo čekaju na svoj red. Kao i kod pravog sklapanja puzli, potrebno nam je strpljenje, vreme i neretko dobar ugao gledanja. A nekad je potrebno samo malo svetla da bolje vidimo.

Počnemo skoro uvek od onoga što nam je poznato. Obično je to neki motiv ili upečatljiva boja i odmah delovi dodju na svoje mesto. U životu je to naša porodica, prijatelji, hobiji ili čak neke male dragocene rutine. To su naši okviri gde se osećamo sigurno, to je naša nirvana. Onog trenutka kad se udaljimo od naše suštine, nastaje praznina i dolazi nemir koji se useli u srce, dolazi nelagoda koja nas tera da se vrtimo u mestu. Tome nema mesta u nasa četiri zida. U našoj tvrdjavi debeli Kerber čuva vrata, moj Herkules mi kaže da će sve biti u redu, a mala snagatorka me zagrli toliko jako da bih mogla pući od sreće. 

Kako god bilo, delova ima puno. Neke nadjemo slučajno, a druge tražimo satima, danima. Ponekad ih pogrešno uklopimo i tek kad nadjemo pravi, shvatimo zašto prethodni nije odgovarao. Tako je i sa ljudima, odlukama. Nije svaki deo za nas, čak i kad se čini da jeste. Kada nam se čini da nedostaje neki važan deo, obično ga nadjemo "na dohvat ruke" ili je slučajno, neprimetno pao ispod stola pa ga nismo odmah našli. Koji god da se scenario desio, taj deo će doći ili biti pronadjen kad budemo spremni za njega.

Puzla života nije nešto što mora da bude savršeno. To je proces, igra, način na koji upoznajemo sebe. Gradimo strpljenje kroz bezbroj uspešnih i bezuspešnih pokušaja da uklopimo delove. I na kraju kada pogledamo tu slagalicu, osetimo ponos, sreću, zadovoljstvo što nismo odustali u trenutcima kad nam je to bilo najteže.

Zapamti. Ti si taj koji slaže. Tvoje ruke. Tvoje vreme. Tvoj život.