Kamen koji pamti

U srcu svakog doma, u dušama svakog od nas, postoje predmeti koji nose priče. Neki su od drveta, neki od metala, ali oni najstariji, oni koji su svedoci vekova, često su od kamena. Kamen koji pamti – to nije samo metafora, već izraz koji nas podseća na lepotu starosti, na vrednost onoga što opstaje. On je nemi svedok vremena. Pod njegovom čvrstom površinom kriju se koraci predaka, smeh dece i tišina tuge. Svaka neravnina, svaka pukotina, može biti ožiljak od neke davne oluje ili nežnog oblika ruke koja ga je oblikovala.

Takav kamen, istrošen, ali ponosan, i danas stoji u dvorištu naše porodične kuće. Ta kuća, u kojoj su živeli baka i deka, pretvorila se u hrpu uspomena i po koji razbacani crep. Ali on, taj veliki, sivi kamen koji je nekada služio kao prag, ostao je. On je bio prva stvar preko koje bi kročio svako ko bi dolazio u kuću. U kuhinji se nalazio stari šporet, a na njemu šerpa puna kuvanog mleka. Pored prozora je bio sto za kojim smo tata i ja sedeli dok smo jeli ljutu salatu i kuvan pasulj sa slaninicom.

Pamtim miris lišća u jesen koje bi se razletelo po dvorištu, letnje oluje kada bi po krovu klizile kišne kapi, i zimska jutra kada bi te pred pragom dočekao sneg. On je upio sve te trenutke – radost dolazaka, tugu odlazaka, tišinu čekanja. Nije progovarao, ali je sve znao. Bio je centar mikro-sveta koji se vrteo oko bake i deke, a sada je jedini vidljivi ostatak tog sveta, svedok njihovog postojanja i svih života koji su se preplitali na tom mestu.

Zato se na prag ne staje tek tako, prag se ne gazi nogom, već se miluje pogledom. On se poštuje kao što se poštuje i domaćin kuće, večno prisutan duh tog doma. Taj prag je prećutni čuvar svih priča, prvi svedok svih dolazaka i poslednji svedok svih odlazaka. On me vraća tamo, u detinjstvo, u zagrljaj sigurnosti i bezbrižnosti. Taj kamen nije samo kamen; to je spomenik, čuvar uspomena, portal u prošlost. On me uči da neke stvari zaista traju, i da se prave vrednosti kriju u onome što je neuništivo – u ljubavi, u sećanjima, u onim malim, svakodnevnim trenucima koji izgrađuju život, a koje, eto, i jedan običan kamen može da pamti.